Читать онлайн Руски добровољци бесплатно

Пут у рат

У пролеће 1992. вратио сам се из војске. Тада сам имао 20 година, и у новинама сам прочитао оглас о оснивању Козачког друштва у мом граду Караганди. Одмах сам се учланио и после извесног времена ми је наложено да се бавим комерцијалним стварима.

Одлазио сам у Санкт Петербург, тамо куповао робу, довозио је у свој град и продавао. Читава комерцијална делатност Карагандинског козачког друштва заснивала се на везама са козацима Невске станице Санкт Петербурга, на чијем челу је тада био атаман Борис Алмазов. Дружећи се са Петербуршким козацима, упознао сам се с онима који су ратовали у Придњестровљу. Било је много добровољаца који су се вратили из Приднестровља, а потом из Абхазије, али најближи су ми били двојица – Ваљера Гавриљин и Андреј из Подмосковља.

У октобру сам опет био послом у Петербургу. У Невској станици се појавио неки тајанствени господин. Био је у црном мантилу и имао раскошне црне бркове. Ваљера се упустио у разговор са њим и неко време су разговарали удвоје. После њиховог разговора Ваљера је рекао да је тај господин стигао из Југославије да врбује добровољце за рат.

Та новост ме је запрепастила, пошто сам још од 1991. године помно пратио новости из Југославије где се водио прави рат, и осећао сам се врло нелагодно због тога што је моја земља заузимала антисрпски став. Ваљера је рекао како је спреман да оде у Југославију, и ја сам после краћег премишљања одлучио да пођем са њим. Није ме нарочито занимала комерцијална делатност, а тако ме је надахњивала могућност да се нађем у рату, тим пре праведном, да помажем својој браћи по вери и крви.

Као козаку, било ми је јако важно да неизоставно неко време ратујем. Мислио сам да козак који није ратовао уопште није козак. Крајем 1980-их година, када сам био младић, водио се рат у Авганистану и за мене су војници-„Авганистанци“ били оличење одважности. Јако сам желео да доспем у Авганистан – у том смислу сам, наравно, био изузетак – истина, не тако редак. Наша војска је 1989. године напустила Авганистан и чинило се да је то последњи рат који је доживео наш народ. Све у свету ће се променити набоље, напетост ће проћи, идеолошка неслагања остаће у прошлости. Чинило се да долази време разумног односа према животу. Нажалост, то је била наивна заблуда. Ускоро су ратови и сукоби запљуснули нашу земљу, и ево у Југославији се већ води крвав рат. И ја као козак обавезно морам бити у том рату као добровољац. Тако су Руси увек поступали. Сада ће то ретко ко схватити, али ја сам био искрен у својим мислима и тада а и сада.

Тајанствени господин са црним брковима почео је да се стара о нама. Пре свега, почели су да нам ваде пасоше. Притом треба истаћи да је све то било прилично сумњиво по питању законитости. На пример, Ваљера Гавриљин није имао личну карту, ја сам био житељ Казахстана, а пасоше су нам вадили у Москви и то у Министарству иностраних послова, судећи по томе што је на пасошима које смо добили месец дана касније стајао печат Министарства иностраних послова РСФСР. Изгледа да су нам пасоше вадили преко неке од туристичких фирми које су тада почеле да ничу као печурке после кише. Ја сам дао своју личну карту, сликао се и почео да чекам.

Чекање се отегло, као што сам већ рекао, на нешто више од месец дана. У међувремену сам се и вратио кући, а родитељима, наравно, нисам рекао куд се то спремам. Рекао сам да идем у Бугарску да нешто зарадим. Комерцијалне послове које сам водио предао сам својим козацима у Караганди.

По повратку у Петербург ставио сам се на располагање људима који су се бавили припремом и слањем добровољаца у Србију. У Петербургу је о нама бринуо Јуриј Бељајев. Он је тада био шеф обезбеђења прилично познате фирме „Рубикон“. Он је средио да мене, Ваљеру и Андреја сместе у један студентски дом Санкт Петербурга. Бељајев нам је издавао нешто пара за исхрану. У граду смо проживели још 2-3 недеље.

Све време очекивања да кренем у Србију нису ме напуштала надахнута осећања. Хтело ми се да што пре станем у редове српске војске, био сам нестрпљив да постанем прави руски добровољац. Моји младалачки снови тако неочекивано су се не само остваривали него и стицали некакав задивљујуће бајковит смисао. Јер, ја одлазим да ратујем за браћу Словене и то да ратујем као добровољац, под нашим националним символима.

Јако ме је бринуло то што рат може и да се заврши без нашег учешћа. У то време је стизало много вести о гласовитим победама Срба у Босни. Тада нисам могао ни да претпоставим да ће рат потрајати још три године.

У Москву су нас упутили почетком новембра 1992. године. Одмах по доласку у Москву срели смо се на станици метроа Шаболовка са другим тајанственим господином. На сусрет са њим нас је довезао први тајанствени господин из Петербурга, који нас је пратио на путу у Москву. Онај човек који се са нама сусрео на станици метроа Шаболовка – познат је, али његово име нећу рећи.

После краћег разговора кренули смо да преноћимо на једној од Московских железничких станица, не могу тачно да се сетим њеног имена. Тамо смо провели ноћ у вагонима за госте. Предстојало нам је да још неко време проборавимо у Москви, и зато је требало наћи место за боравак. Ваљера је предложио студентски хотел у Подмосковском насељу Тарасовка, куда смо и кренули.

У Москви смо проборавили око две недеље. За то време су нам припремили пасоше, ваучере и купили карте за воз Москва-Београд. Увек се са задовољством сећам времена нашег чекања и живљења у насељу Тарасовка. Почетком новембра 1992. године било је дивно зимско време, још лепше због боравка у Подмосковљу. Сећам се белоснежног чистог снега, руских кућица, лепог храма на обали Кљазме. Отаџбина нас је испраћала правом руском зимом.

Добивши све што нам је потребно, рано ујутро напустили смо Тарасовку и упутили се у Москву на Кијевску железничку станицу. Осим докумената, наши старатељи дали су нам двоглед, два опасача и књигу Солоњевича „Народна монархија“. Било нас је тројица, а опасача свега два. Бацили смо коцку, и један је припао мени. Потом сам се у Босни разметао руским официрским опасачем.

На Кијевској железничкој станици сели смо у међународни вагон воза Москва-Београд, који се звао и „Пушкин“. Купе у коме смо се обрели мало нас је зачудио. Био је предвиђен за три особе и имао је умиваоник. Током пута није било никаквих догодовштина. Новца нисмо имали. Последњим парама купили смо намирнице – рибље конзерве са кашом од гершле и хлеба, што нам ипак није било довољно. Одсуство новца зачудило је граничаре и царинике на пограничној станици Чоп. Замолили су нас да изађемо из купеа и два официра су извршила подробан претрес наших ствари и самог купеа, чак су одшрафљивали панел-плоче на зидовима и стропу. Пошто ништа нису пронашли, један граничар нас је питао како то путујемо у иностранство без новца, на шта му је Ваљера достојанствено одговорио, показујући ваучер, да нам је у Београду све плаћено и новац нам није потребан.

Ујутро после преласка мађарске границе видели смо благословену Србију, ка којој је одавно хрлила моја душа. Иза прозора вагона пружала се равница са негованим њивама, вртовима, лепим кућицама. Ту је за нас почињала иста она Србија за коју смо путовали да ратујемо.

У Београд је воз стигао у 9 сати ујутро. Излазили смо из вагона помало несигурни – ко ће нас чекати?, како ћемо разговарати?

На излазу из вагона стајао је само један човек, неки прилично висок господин, лепо европски одевен, са упадљивом црном брадом. Још сам запамтио и његове очи – веселе и добронамерне. Потом сам запазио да управо такав израз очију имају сви Срби који разговарају са Русима. После нелагодне паузе, коју је прекинуо Ваљера, стављени смо на располагање том брадоњи. Показали смо му књигу Солоњевича „Народна монархија“, коју су нам дали старатељи у Москви, како бисмо потврдили да смо своји. Никад нисам сазнао његово право име, премда смо се потом са њим прилично често сретали.

Представио нам се као Брада, и надаље су га сви тако звали. Брада нас је повео кроз железничку станицу у оближњу Београдску улицу. Прешли смо преко широког станичног трга и кренули узбрдо улицом. На најближем киоску Ваљера је купио пакло цигарета. За бело-црвено пакло „Божура“ платио је један долар. Тај долар био је последњи новац који смо имали, уз то Ваљера га је зарадио у возу, примивши од неког Македонца три перине на чување. Тада нам се српска престоница учинила градом источњачког колорита, осећао се мирис кафе, у уличним павиљонима пекли су месо на роштиљу, чула се источњачка музика која нам се тада учинила азербејџанском.

Убрзо смо ушли у зграду хотела „Београд“, Брада је пришао рецепцији, а ми смо се сместили у предворју. Пошто је обавио неке формалности око наших докумената, Брада нас је одвео у нашу собу, а притом је, отварајући кључем врата, извукао пиштољ и читавим својим изгледом изражавао спремност да се дохвати са вероватним противником. Истина, у соби никог није било, али то што је учинио свакако је утицало на нас.

Соба у коју је требало да се уселимо била је светла, лепа и уопште – врло се разликовала од оних студентских домова у којима смо провели последњих месец дана.

Оставивши торбе у соби, сишли смо доле у ресторан, а када смо сва четворица сели за сто, пришли су нам конобари и почели да постављају прибор за јело. Разговор са Брадом није ишао глатко због језичке баријере. Зато смо се усредсредили на јело. Тим пре што смо сви били гладни. У Србији смо јели први пут, те нам је све што нас је окруживало било врло занимљиво.

Прво су нам донели белу кафу, јаја, сир, маргарин за сендвиче и кајмак (нешто између сира, маслаца и павлаке), слан и врло хранљив. Свега тога била је поприлична количина и зато смо претпоставили да ће наш доручак тиме бити завршен. Међутим, пошто смо прилично брзо све појели, конобар нам је на колицима догурао главно јело које нас је посебно зачудило. Очистивши сто, конобар је поставио тањире и насуо у њих нешто попут ретке супе или чак буљона. И то смо подједнако брзо смазали, премда глад више нисмо осећали. Затим је, покупивши тањире, конобар пред нас ставио прилично велику порцију некаквог јела од меса, по свему судећи одреске, чија величина нас је запрепастила. Одрезак је заузимао читаву површину тањира, био лепо пржен и изгледао врло укусно. У тањиру је осим меса био и сасвим мало помфрита. Као салата послужена је печена паприка. Не без напора изашли смо на крај са последњим јелом нашег ручка-доручка. Затим нам је Брада понудио нешто слатко или да нешто попијемо, а притом је покушао да објасни како не смемо да узимамо алкохолна пића. Са своје стране, разјаснили смо да се у том случају пиво не сматра алкохолним пићем и наручили по боцу пива. Наш ручак се завршавао. Брада нам је рекао да има нека посла, али увече ће нас посетити. Затим нам је пришао конобар и Брада је потписао некакав рачун, вероватно за ручак. Брада нам је рекао да морамо у одређено време долазити у ресторан на доручак, ручак и вечеру. Уместо плаћања, само је требало да потписујемо рачуне. Скупа смо одлучили да право потписа има Ваљериј Гавриљин. Тако је почео наш први дан у Србији.

Из хотела готово да нисмо ни излазили, само једном сам са Ваљером прошетао улицом у којој је хотел.

Увече нас је посетио Брада, заједно смо вечерали, затим нам је у соби нешто мало испричао о нашим одредима у Босни. Причао нам је о борбама, о погинулом добровољцу, показивао на карти где се налази Вишеград, куда нам је предстојало да идемо и град Требиње где се налазио први добровољачки одред. Сутрадан је Брада довео у хотел још два добровољца, Михаила и Игора.

Михаил је тог лета ратовао у Придњестровљу и био рањен. Метак га је погодио у образ и изашао кроз други, оставивши гадну рану. Сутрадан је требало да кренемо у Босну.

Ујутро је у хотел стигао Србин Буца. Брада му је показао на мене и ја сам са Буцом, изашавши из хотела, сео у његова кола. Остали момци отпремљени су таксијем у Босну.

Прилично нас је чудило то што је на нас првих дана потрошено толико новца – хотел, обилни ручкови, такси. Све то нам је с једне стране било чудно, а с друге рађало лажне претпоставке о финансијским могућностима Срба Ускоро се разјаснило да код Срба ствари са финансијама стоје нимало једноставно, а њихово „расипништво“ током првих дана нашег боравка могло се објаснити курсном разликом између динара и девиза, пошто је у то време у Србији почињала хиперинфлација. А цене роба и услуга вештачки су ограничаване, те се у то време у Србији са мањом залихом долара или немачких марака могло много тога приуштити. Истичем да су добровољци који су пре и после нас стигли имали кудикамо скромнији дочек.

Пресекавши границу између Србије и Српске Босне први пут смо видели земљу у којој се води рат. Ту се све јако разликовало од мирне Србије. Било је јасно да се ту у близини воде борбе.

Вишеград је био утонуо у потпуну таму, струје није било свугде, а тамо где је било на снази је било замрачивање, на град је у то време отварана минобацачка ватра. Довели су нас до зграде у којој су смештени штаб, служба везе, складиште, менза и касарна. Ту је пре рата била школа. Ту је било струје. На првом спрату су у једној соби живели руски добровољци Другог руског добровољачког одреда. Било их је свега петорица: Ас – командир, Андреј Неменко, Игор Гиркин, Ваљера Биков и Слава. Сви су били млади, лепи и некако надахнути. Нас новопридошле примили су врло срдачно. У души сам ликовао – ево њих, правих добровољаца, лепих и племенитих, као да су сишли са страница старих књига. Био сам пресрећан што ћу сада постати један од њих.

Вишеград. Мост на Дрини. 1992.

Прве борбе

Ево сам у рату. У рату о коме врло мало знам; истина, схватање те околности дошло је знатно касније. Три староседелачка народа Босне дохватила су се у крвавом међусобном окршају. Сви против свих, Срби-православци, Хрвати-католици и Босанци-муслимани, за које тада још ни име нису смислили.

То је био прави грађански рат где је народ устао на народ, и сусед на суседа у буквалном смислу. Ми, руски добровољци, нисмо имали везе с узроцима и поводима тог рата, али дошли смо да помажемо нашој браћи у тешком тренутку за њих, надахнути идејом руског добровољаштва.

Прва ноћ у граду уз фронт прошла је, природно, немирно. Ватрених дејстава и непријатељских напада није било, али ипак сам се обрео у рату.

Оружје смо добили касно увече, првог дана нашег боравка у Вишеграду. Издали су нам нове, из конзервације, аутомате Калашњикова, југословенске производње, калибра 7,62 мм, са склопивим кундаком. Прилично се разликовао од совјетског АКМС (скраћена варијанта Калашњикова), био је гломазнији и неудобнији, и могао је да испаљује некакве незнане тромблоне.

Исте вечери добили смо униформе. Тачније, сами смо их изабрали из велике гомиле панталона, војничких блуза и кошуља. То су биле већ ношене униформе Југословенске народне армије. Причали су да су се пре неколико недеља у тој гомили могле наћи чак и генералске панталоне. Одабрао сам себи маскирне панталоне, затим смо добили одличне војничке чизме на пертлање, вунену кошуљу која је некада припадала енглеском војнику, још су нам дали прелепе вунене чарапе, којима су војску снабдевале Српкиње. И још су нам издали нове, нераспаковане, одличне маскирне кошуље. Донео их је извесни загонетни Црногорац Чаруга из Ужица, то јест из матице Србије. Те кошуље биле су дефицитарне, Чаруга их је за нас набавио од југословенске војске која је тек почињала да прелази на маскирне униформе.

Према томе, руски добровољац у Вишеграду новембра 1992. године изгледао је овако: црне војничке чизме на пертлање, маскирне панталоне, кожни опасач сличан совјетском, маскирна кошуља и, најзад, црна берета са јарком великом кокардом у виду двоглавог орла.

Задржаћу се још мало на нашој опреми. За ношење ствари, муниције и намирница служио нам је југословенски војни ранац, бољи од наших стандардних совјетских званих „сидор“, али је до бола подсећао на совјетски туристички ранац 1970-их година. Неких месец дана касније код нас су се појавили ранци попут нашег „падобранског ранца“. Важан део наше опреме био је југословенски опасач са упртачима, начињен од одличне коже; наш је био лепши и квалитетнији, а југословенски практичнији. Издали су нам за пренос граната кожне фишеклије. Шлемове нам нису давали, а ми их нисмо ни тражили, пошто је рат овде био маневарски, али су нам зато издали предивне поткапе које су нас изврсно штитиле од хладноће. Уместо бајонета за аутоматску пушку понудили су нам да узмемо бајонет од пушке Маузер, то је било наизглед грозно оружје, али заправо неподесно као хладно оружје.

Други дан у рату почео је од доручка. Менза је била на истом спрату где и ми. Дали су нам чај, нимало налик на наш руски, био је то чај од лековитог биља, можда од камилице. Још је било белог хлеба, маргарина и џема. Такав доручак није оставио утисак на нас.

Потом се појавио командир и рекао да данас идемо у патролу на Видову гору, на ничију земљу.

Такво саопштење ме је зачудило. Још у Русији се причало да се овде у Српској Босни налази читав корпус руских добровољаца, и да ћемо ми по приспећу проћи обуку, а тек потом ће нас у складу са војним специјалностима распоредити у јединице на фронту. Речју, без обуке, без борбеног уходавања, упућују нас на извршавање борбеног задатка право у зону фронта.

У дворишту школе чекао нас је камион на који смо се попели и поседали право на под и тако кренули на извршавање борбеног задатка. Нисмо се дуго возили, прешли смо мостом на леву обалу Дрине и успели се на планину. Искрцали смо се у селу Доња Лијеска, доле се лепо видела Вишеградска долина. Искрцали су нас поред велике куће за коју су нам рекли да је раније била сеоска школа.

Пред полазак командир одреда је наредио да се постројимо у врсту. Испричао је који нам је задатак, показавши свакоме његово место у борбеној колони; речју, упутио нас је, а на крају се прекрстио и очитао молитву. Молитва је за мене била нова и зачуђујућа појава. Добровољци су се молили пре јела, а Игор Гиркин-Стрелков се чак молио ујутру и увече, чинио је то на коленима у нашој соби, никога се не стидећи. Треба рећи да смо сви у нашем одреду били млади, просечан узраст добровољаца износио је 25-27 година, а ја сам био најмлађи, имао сам 20. Управо тада сам почео да схватам да ће без обраћања Богу овде у рату бити јако тешко.

Још нам је командир испричао какве начине борбе примењује наш противник. Његова прича заснивала се на личном искуству.

Када долази до непосредног ватреног додира, а то се по правилу дешава у густој шуми, то јест при смањеној видљивости, само се по звуку може одредити место где се налази противник. У извесном тренутку непријатељ престаје да пуца и стиче се утисак да је извојевана победа и непријатељ се повукао.

У том тренутку се људи опусте, и онда противник изненада, неочекивано отвара ватру са крила или из позадине. То јест, део непријатељског одреда, користећи одлично познавање терена и густину шуме, врши тајни обилазак и отвара снажну ватру са другог положаја, сасвим неочекивано за тебе.

Од школе смо кренули ка Видовој гори, она је била испред нас. Био је предиван сунчан дан, нимало налик на новембарски. Није нам било ни хладно ни вруће.

Пут нас је водио по сеоском земљаном путу ка шуми. Кретали смо се у борбеној колони, један за другим на растојању 5-7 метара. Нешто тактике вођења борбе учио сам у војсци, и у школи на часовима предвојничке обуке, али то знање свакако није било довољно.

Читав одред од 10 људи одлази у борбено патролирање, са пута смо скренули у шумски честар. Шума је била јако густа, зелена, мирисна, углавном су биле јеле. Задатак нам је био да или откријемо, или ликвидирамо, или заплашимо снајпере који су редовно пуцали на пут са те планине.

Сишли смо са стазе, идемо кроз шуму тихо-тихо, застајемо, ослушкујемо, свако контролише свој сектор. Избили смо готово на сам врх и зауставили се се на одмор. Ас каже да је недалеко одавде снајперско гнездо. Идемо и гледамо – аутомобилско седиште, испред њега добро маскиран грудобран и место за снајперску пушку. Одавде се добро види део пута код оног места одакле смо и започели своје кретање.

После тога Ас командује да се поделимо у групе по двојица ради секторског патролирања. Мене је поставио скупа са Игором Казаковским, вероватно то није било исправно пошто смо обојица сасвим неискусни. Плашили смо се да не нагазимо на мину, да неочекивано спазимо човека – Игор и ја смо се кретали врло споро, у извесном тренутку смо се зауставили и одлучили да се вратимо. После тога је поново окупљен одред кренуо на северну падину испод које су се налазили непријатељски положаји. Сунце се већ ближило западу, али је још увек јарко осветљавало управо северну падину. Ту смо се сместили на једној пољани. Ас и Андреј Неменко као најискуснији кренули су надоле ка селу Закрсница. Тамо су видели краве како пасу, хтели да их домаме ближе себи, али није им пошло за руком. Ускоро су се вратили. Седимо, гледамо на падину прилично високе горе обливену сунчевом светлошћу. Изненада смо тамо запазили одсјаје, највероватније од двогледа непријатељског осматрача – приметили су нас, треба да одемо. То је била моја прва борбена патрола.

***

У једном напуштеном селу недалеко од града читав наш одред је упуцавао оружје. То се десило сутрадан после патроле на Видову гору. Осим личног, упуцавали смо добијени митраљез МГ-42 и аутоматске пиштоље „Шкорпион“ – и једно и друго било је југословенске производње. Потом је била краћа тактичка вежба са бацањем граната.

Непријатељска диверзија

Једне вечери је изненада нестало струје. Остали смо у мраку. Обично смо увек имали струју пошто је ту био штаб.

Ас је отишао у суседну собу где је био штаб Вишеградске бригаде, да разјасни шта се дешава.

Била је то обична диверзија. Непријатељски диверзанти су се прикрали трансформатору и гађали га минобацачима, лишивши читав Вишеград струје на неколико дана. Истина, у нашој згради се светло ипак појавило пошто је прорадио генератор; електрична енергија је била животно важна за центар везе.

Треба рећи да овде није било линије фронта у уобичајеном смислу. Због сложеног терена – планине, шуме, одбрана се састојала из појединачних утврђених пунктова, између којих су могли да се крећу прилично велике борбене јединице. Ту околност често смо користили и ми и противник.

Узвратна диверзија

То је била једна од првих борби у којима сам учествовао. Била је друга половина новембра. Време је било тихо, помало влажно, јаких киша није било, а дању је чак и сунце грејало. А шума је и даље била зелена просто зато што је већином била црногорична. Снега уопште није било.

Постављен нам је задатак: рано ујутру да кренемо у рејон села Закрсница како бисмо изненада напали противника и повукли се, то јест да извршимо препад. Ноћ пре борбе провели смо у селу Доња Лијеска одакле је требало да стигнемо до места где је противник. То је била узана долина која се спушта од горе Црни врх ка Дрини, и у којој је смештено неколико села.

Претходне вечери смо дошли у српску кућу где су нас домаћини до миле воље нахранили и још нас срдачно частили ракијом.

Рано ујутру смо после чаја почели да се спремамо. Још је било мрачно, одред је кроз шуму у колони кренуо на борбени задатак. Пут се час спуштао, час пењао нагоре. Тешко се могло схватити куда то идемо. Без водича бисмо се изгубили.

Најзад смо се обрели на гребену густо обраслом дрвећем. Командир одреда оставио је неколицину бораца у заштитници и, на моје чуђење, није тамо оставио мене, премда је то била једна од првих мојих акција. Мени је предстојало да скупа са осталим искусним добровољцима идем надоле ка непријатељским положајима, и било ми је врло драго што ми је указано тако високо поверење.

Падина је одлазила надоле. Требало је да њом силазимо док не изађемо на пут. Одозго се видело да је тамо магла. Почели смо да силазимо. На средини падине Ас је мени и другим борцима наредио да станемо и чекамо даља упутства, а сам је са двојицом бораца наоружан минобацачем наставио надоле, и ускоро су нестали у магли. Почели смо да чекамо. После извесног времена изненада се зачуо јаки прасак минобацача. Као одговор уследила аутоматска паљба. Србин Симо, који је однедавно свугде ишао са нама и налазио се поред мене, устао је, извадио гранату, извукао прстен и бацио је доле. Тада ми се учинило да је граната пала сасвим близу и да није било никаквог смисла да је баца. Убрзо смо видели наше другове како излазе из магле, тешко дишући и почињу да се пењу горе. Рукама су нам показивали и викали да се и ми повлачимо. Уто је противник, који очито није очекивао напад, почео да отвара снажну ватру на нас. Али, на срећу, већ смо били изван домета. Попели смо се до наших другова, окупили и успешно стигли до једног српског села, где су нас срдачно дочекали, а потом смо кренули надоле у Доњу Лијеску, где нас је чекао капетан Перица Марковић – заповедник обавештајне службе Вишеградске бригаде, коме смо реферисали о исходу изведене операције.

Српски свештеник Рајко и руски добровољци

Дај Боже и нама да будемо у Царству Небесном, где су сада душе руских добровољаца».Никада пре тога нисам био у прилици да дођем у тако близак додир са свештеником. У Русији се према тим људима увек односило са посебним поштовањем, Руси су знали да општење са свештеником врло благотворно утиче. Али, нама, који смо се родили и одрасли у Совјетском Савезу, то искуство било је сасвим непознато. Пре познанства са српским свештеником чуо сам за њега од ратних другова већ првог дана боравка у рату. Причајући о околностима рата у Босни, наш командир се сетио проповеди тамошњег свештеника Рајка. Када се обраћао српским ратницима, отац Рајко је као пример наводио веру русских добровољаца који не заборављају да се помоле и перекрсте пред сваки полазак на задатак и притом увек побеђују. «Погледајте веру тих људи и ничег се не бојте. С нама је Русија, значи да ћемо победити» – говорио је. Ускоро сам се и сам упознао са њим. Био је то сувоњав човек просечне висине, с брадицом и наочарима. Као што и приличи свештенику, био је у црној одежди. До познанства је дошло у вишеградској цркви Рођења Пресвете Богородице. У храм смо пошли сутрадан по доласку у Вишеград. Отац Рајко нас је врло љубазно примио и позвао у парохијски дом. Посео је читав наш Други Руски Добровољачки одред (у то време 10 бораца) за велики сто у трпезарији. Ради таквог сусрета свештеник је извадио велику боцу црног вина да нас почасти. Рекао је да је то вино косовско, произведено јубиларне године Косовске битке, 1989. године, када је прослављено 600 година од тог догађаја. Некако сам осетио да је тај свештеник посебан човек. Касније сам сазнао да је током рата у Босни и на Косову рођено његово петоро деце. Посвећивао је велику пажњу нама, руским добровољцима. Премда је било врло тешко да се о нама пастирски стара, пошто смо углавном били далеки од црквеног живота. Међу нама су само двојица била упозната са црквеном праксом – Валериј Биков и Игор Гиркин, потоњи чувени Игор Ивановић Стрелков. Везу са добровољцима отац Рајко никада није губио – разговарали смо, посећивао нас је, испраћао на последњи пут погинуле добровољце. Потом, када су почели да долазе чланови породица погинулих добровољаца, на све могуће начине им је помагао и међу њима су успостављени врло блиски и дирљиви односи. Отац Рајко је добро разумео духовну суштину тадашњих догађања у српским земљама и учешћа руских добровољаца у њима. Ми о томе тада уопште нисмо размишљали. Годинама касније (2011. године) на дан отварања споменика руским добровољцима у Вишеграду изговорио је јако важне речи: «Када Господ допушта искушење које ми називамо ратом, то и јесте казна Божја за све људе – праведне и неправедне, за оне који су се спремали за рат и оне који нису били спремни. Срби се нису спремали за рат. Сматрали смо да је последњи рат у нашој земљи – Други светски. Међутим, због наших грехова и удаљавања од Бога, стигла нас је казна. Српски народ је био принуђен да се брани. И ево сада, 20 година после тих догађаја, ништа се није променило. И чека нас још један рат, светски. Ми Срби се молимо да до тога не дође. Али све је већ спремно за тај рат, и до њега ће обавезно доћи. Господе, не остави нас, помози нам да у тим искушењима останемо људи, о чему је говорио наш покојни патријарх Павле. Рекао је и ово – „Господе, ако мој народ мора ратовати, нека он пати али нека не причињава другима патњу.“ Када нам је било јако тешко, када су многи људи морали да беже из града, када је непријатељ био сасвим близу, када су наши ратници клонули духом – у помоћ су нам притекли Руси! Било их је сасвим мало. Али утерали су страх и ужас у наше непријатеље! У Писму је речено: позовите Бога у помоћ и видећете како су слаби ваши непријатељи. Управо то се и десило са нама у Вишеграду када су дошли руски добровољци, тако млади, тако лепи! Упитао сам их: „зашто сте дошли овамо“; учинило ми се да не схватају најбоље куда су то дошли. Одговарали су – „дошли смо овамо да бранимо Православље“. После доласка Руса наша војска је почела да постепено побеђује. Свети Николај Српски је говорио да, ако морамо ратовати, морамо постати свети ратници којима сам Бог помаже. Руски добровољци били су налик оним витезовима који су се, завршивши свој рат, уселили у Царство Небеско. Многи од тих Руса кренули су истим путем – у Царство Божје – не из Москве већ управо одавде, из нашег малог Вишеграда. Данас смо подигли споменик руским добровољцима, и то је почетак повратка Руса у ову земљу. Када буде 3. светски рат, овамо ће доћи Руси, и све српске земље биће обједињене са другим православним земљама, зато што ми то хоћемо. Наши непријатељи, на Западу, примораће нас да се објединимо. И како је говорио наш први председник Радован Караџић – когда почне да звони руско звоно, нико неће моћи да га заустави. Ми, Срби, чекамо да над читавим светом зазвони руско звоно.

Прича о једном извиђању

Главни циљ Вишеградске бригаде у јесен 1992. године био је такозвани Почивал – готово раван плато или велико брдо са равним врхом, површине око два хектара. Ту готово да није било дрвећа ни жбуња, нити стамбених или помоћних зграда. Људи су живели у околним селима: Незуци, Холијаци и Твирковићи су била бошњачка (Бошњаци су Словени муслимани) села, а Кочарим српско…

Вероватно су тај Почивал користила околна насеља као неку врсту планинског пашњака. Премда су се око Почивала уздизале планине, сам он је био отворен за сунчеву светлост и топлоту.

Вероватно су се на том месту одвајкада одмарали пастири са својим стадима, те отуд и назив – Почивал (почивати, одмарати).

На Почивалу је био уређен типични утврђени рејон (УР), на добро одабраном месту. На западу се уздизао планински ланац иза кога је било село Твирковићи, јужније и ниже смештено је село Холијаци, источније и ниже горњи део села Незуци. У свим тим насељима били су непријатељски положаји.

Са Почивала су лако могле да се контролишу комуникације дуж Дрине и веза Вишеграда са Рогатицом. Одатле је вршено осматрање Вишеграда и, што је најнепријатније, отварана на град артиљеријска ватра, чији трагови се и дан-данас могу видети на вишеградском асфалту.

Најважније је то што је Почивал био јако добро место за скривено окупљање снага ради даљег напада на Вишеград. Подсећам да у то време није било беспилотних летелица, уређаји за ноћно осматрање били су реткост, а над Босном и Херцеговином је на снази била забрана лета.

Тај УР на планинској ливади имао је још један важан задатак – био је део караванских путева из непријатељске енклаве Жепа у енклаву Горажде.

Гарнизон Почивала скупа с околним селима бројао је најмање 300 људи. Ту су биле смештене батерије минобацача разних типова и оно главно – „самохотка“, како су Срби звали самоходно артиљеријско оруђе. Објашњено нам је да је та „самохотка“ направљена на бази америчког тенка „Шерман“ из Другог светског рата са оруђем калибра 75 мм. Потом смо код Срба видели слично самоходно оруђе које се од тенка разликовало по отвореној куполи.

Та непријатељска „самохотка“ је била неисправна и није могла самостално да се креће.

***

Срби су октобра-новембра 1992. године намеравали да активирају борбена дејства. Планиран је општи напад у циљу ликвидације последица летњег пораза. Намеравано је да се удар изведе у Дринском региону и ту је вишеградски правац имао важну улогу.

На путу вишеградској бригади која је напредовала испречио се исти тај Почивал са својом „самохотком“. Тај утврђени рејон требало је у првом реду ликвидирати. На постизању тог циља усредсредила се читава вишеградска бригада, укључујући и Други руски добровољачки одред, који се управо формирао и истовремено учествовао у борбеним дејствима.

Сећам се како је по доласку у Српску Босну мени, младом добровољцу који још ниједном није био у борби, неко од исто тако младих, али већ навикнутих на ватру, поучно говорио како на једном месту стоји непријатељска самоходка и да ће онај ко је уништи постати најбогатији човек у Српској Босни; речју, наводно је обећана огромна награда за тај „Шерман“ на Почивалу. Али нико није колика тачно. Истина, у то време су за нас, бивше комсомолце, 100 долара биле огромне паре.

Много година касније одлучио сам да разјасним колико је износила награда за погођену непријатељску технику током Великог Отаџбинског рата. За тенк је војник као награду добијао 500 рубаља, притом је плата редова износила 17 рубаља, а хлеб је током рата коштао 4 рубље 40 копејки.

После прве борбе 5. новембра 1992. године Срби су одлучили да 2. Руски добровољачки одред (2. РДО) сасвим укључе у извршавање најважнијих задатака – као минимум у подробно извиђање непријатељских положаја на Почивалу, а као максимум – уништавање непријатељске „самохотке“.

Вероватно су Срби, због свог епског карактера, ко зна шта наобећавали за погођени тенк, те је тако и настала бајка како ће у Српској Босни постати најбогатији онај човек који тај „Шерман“ уништи.

Присећајући се прошлости, командир нашег одреда Александар Мухарјов тврди да су разговори о награди звучали баснословно, то јест нису били најважнији за добровољце којима је и сама помисао о најамништву представљала светогрђе.

***

У извиђање на Почивал кретало се као и обично пре сванућа, негде око 4 ујутру. Добровољце су довезли у село Доња Лијеска, а даље је требало да пешаче. У саставу руског одреда тренутно су била тројица – Ас (Александар Мухарјов, командир), Андреј Неменко и Игор Гиркин (Стрелков). После прве борбе под селом Холијаци из строја су избачена двојица. Сва тројица били су млади (највише 25 година), лепи, пуни снаге и жара. И сами они и њихова околина мислили су да могу планине померати.

Одреду су се у тој акцији придружила двојица браће Црногораца. Узгред, Срби су сваки борбени задатак називали акцијом, независно од карактера и размера.

Браћа Црногорци сматрани су жестоким момцима; један је имао нешто преко тридесет година, а други нешто више од двадесет, обојица су били високи и крупни – прави синови Црне Горе. Били су у некаквој вези са вишеградском хидроцентралом, мислим да су их овамо послали као стручњаке, али су притом учествовали у свакојаким акцијама.

Чувши за успехе нашег одреда, обојица браће дошла су код Аса и изјавила да су и они извиђачи-диверзанти и хтели би да ратују скупа са Русима. Договорено је да се заједно крене на Почивал у извиђање.

Пут од села Доња Лијеска до близине Почивала водио је кроз дивну шуму, огромне јеле и букве уздизале су се око добровољаца који су опрезно напредовали кроз таму пред свитање.

Кретали су се у колони са међусобним растојањем од готово десет метара, повремено се заустављајући и ослушкујући тишину босанске шуме.

Командир одреда се сећа: „Као и буквално у свим грађанским ратовима, нисмо имали никакве карте терена. Користили смо најпростије схеме нацртане на листовима из свеске. Тог пута смо кренули без тамошњих водича. Ни браћа Црногорци нису били одатле и такође су лоше познавали терен. Ишли смо буквално насумице – оријентишући се према планинским врховима и приближној схеми. Ни о распореду противника нисмо готово ништа знали. Само где отприлике могу бити. Исто и о бројности. Потом се испоставило да смо прошли 20-30 метара од положаја крупнокалибарског митраљеза и нешто даље од блиндажа“.

Ближе Почивалу шума се завршавала, источно се уздизала „ћелава“ гора, надносећи се над непријатељске положаје. Требало се провући на ту гору и са ње се могло извршити подробно извиђање.

Морало се провлачити кроз густо жбуње, буквално пузећи. Премда није било лишћа на дрвећу, тешко да се могло приметити кретање у босанском планинском жбуњу које као да је опасивало „ћелаву“ и омогућавало да јој се приближе. На гору су се попели са северне стране, а јужна је била окренута према Почивалу.

Ближе врху пронашли су место за осматрање. Са те горе Почивал је био као на длану. Видели су доле пред собом непријатељски бункер, недалеко од њега положај крупнокалибарског митраљеза, а са друге стране нешто позади „самохотку“ укопану у земљу. Чудно, непријатељ ту није поставио стражу.

Растојање од места осматрања до непријатељских положаја износило је око 700 метара, тако да је тешко било разабрати појединости. Ас је одлучио да се спусти ниже како би се изблиза упознао са непријатељским положајима. То је успешно извео са Андрејем Неменком.

Таква тактика извиђања дала је добре резултате. Открили су топ, низак, налик на наш противтенковски калибра 45. Цев му је била окренута ка путу који води од Дрине.

Језичка баријера је онемогућила Аса да у потпуности реферише о ономе што је видео. Послао је Андреја по старијег Црногорца. После извесног времена Андреј се вратио са Црногорцем. Све време су морали да пузе на лактовима пошто је непријатељ био сасвим близу, могао се добро видети и чути.

Ас се сећа: „Јарак у коме смо седели у близини муслиманских положаја није био много дубок. И зато смо заиста све чинили пузећи. Док је старији брат осматрао, погледао сам га са стране и схватио да је он риђокос и глава му се светли као Александријски светионик, те сам му натукао нашу црну беретку на главу. Одвратно је лајало псетанце – упорно и током свих наших премештања крај непријатељских положаја“.

Осматрање непријатељских положаја је завршено, требало се враћати, али се неочекивано зачула бука упаљеног мотора. Провиривши иза камења, извиђачи су видели трактор точкаш налик на наш „Беларус“ како се креће путем између „ћелаве“ горе и Почивала. Трактор је имао приколицу и очито је превозио војни терет, можда чак и муницију.

Андреј Неменко је одмах предложио Асу да га гађа из „зоље“, како Срби зову ручни ракетни бацач који се код нас зове „муха“. Такорећи – ако не тенк онда макар трактор да униште. Са доњег осматрачког положаја било је немогуће погодити „самохотку“ – поуздано су је скривали опкоп и жбуње. Асу се идеја свидела, али је донео мудру одлуку да се не открива, пошто није било потајних путева за извлачење одатле.

Извиђачи су се враћали истим путем којим су и дошли, и стигли су назад већ дубоко у ноћ. То извиђање је потрајало 18 сати и било најдуже извиђање нашег одреда.

Јединице Војске Републике Српске заузеле су 3. децембра 1992. године Почивал после комбинованог напада, у коме је руски одред добио улогу да одвуче пажњу од главног удара који се изводио управо на оним местима на којима су претходно петорица руских и црногорских извиђача извршила подробно извиђање.

Други Руски добровољачки одред

Телефонски позив друга

Ових дана позвао ме је телефоном Игор и саопштио ми да је у Републици Српској у граду Бијељина. Прошао је лекарску комисију и добио инвалидску пензију – нимало једноставну пензију ратног ветерана. Свакако да је то важан догађај за Игора, али његова особеност је у томе што је Игор рањен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловој гори у Републици Српској.

Ево како је то било. До боја 3. децембра дошло је заправо на самом почетку пута нашег одреда – Другог руског добровољачког у Републици Српској. Његово формирање започело је крајем октобра – почетком новембра 1992. године. Први озбиљан бој одред је имао већ 5. новембра те године на истој гори Орловој, када је дошло и до првих рањавања. Одредом је командовао Александар Мухарјов. Од познатих личности у том одреду је ратовао Игор Ивановић Стрелков, који је тамо био од самог почетка његовог формирања.

Бој на Орловој гори не једном је описан. Пошто је човек након 26 година добио заслужено признање, желим да испричам своју верзију тог догађаја.